... "viših" moralnih normi.

Mi, deca sa sela, što ne znači da to ne rade ni mnoga ili najmnogobrojnija deca iz grada, često do granice očaja ne umemo da pokupimo sve konce dvorski-isprazne potrebe za audio-vizuelno-moralnim kočoperenjem ponekih nama dragih, cenjenih ili najdražih „vršnjaka" iz grada.

Al razumemo „big-picture" - balon od stana bez okućnice, životinja za uzgajanje, njive za rad i socijalnog okruženja koje ima nešto prirodniji dodir sa radom od koga živi se neminovno naduva nešto više nego seoski i podiže egzistenciju ne na viši nivo, da ne preterujem sa bockanjm, nego neminovno-alternativni na kom su opšte-vidljivije forme umetnosti, filozofiranja i razmišljanja prisutnije nego na selu.

Dobro, jesu mnogi seljaci oko mene pročitali na desetine ili stotine knjiga, ali to su radili uglavnom za zimskih meseci, i dok mi arhetip prepametne i glasne beogradske tinejdžerke ili tinejdžera uključuje i gomilu knjiga iz filozofije ja se iz gimnazije sećam samo Šopenhauera pošto je profa iz filozofije maznuo frizuru od njega, i Hegela pošto mi je komšinica Dajkara, koja mi sad sve lajkuje na Fejsu iako sam joj prosuo kofu vode na glavu onomad, dala Fenomenologiju Duha i dobro se sećam da ama baš ništa nisam razumeo u prvim stranicama pa sam, tipično seljački, odmah i prestao da čitam.

A ja sam „voleo" filozofiju.

Iz odgovora Sanje Ilić Dušanu Mašiću: "...Ali za ta četiri meseca umirala su druga deca, kojoj je taj prokleti novac bio jedina nada da će odrasti. ...".

E sad, ja o svemu znam malo, površne info sa Fejsa, ne pokušavam da donesem neki značajan sud i vanredno sam protiv maltetiranja Tijaninih roditelja. Ono što je meni fenomen je kombinacija neverovatno burne i potpuno asimetrične reakcije virtuelnog sveta gde se zamalo pa zaboravlja egzistencioni pakao roditelja koji u beznadežnoj finansijskoj situaciji gledaju kako im deca još uvek umiru, a u boljim uslovima bi bilo nade za njih.

Floskule o novinarstvu, nešto punije floskule o slobodama u pisanju, pa još punije o idealima na čiju pomisao srce zaigra, razumevanje mudrovanja raznih savetnika što značajno klimaju glavom, u skoro pa frenetičnoj kolektivnoj igri bacaju tešku senku zaborava na hiljade ljudi koji i dalje pate uz decu kojoj je potrebna pomoć.

Istovremeno ide akcija pomoći izbeglicama - lepa i humana akcija, spuštena na zemlju, puna razumevanja.

Otdkud dihotomija, osim ako ona ni ne postoji nego su se u nju upetljali moji brzopleti prsti?!

Posle dvadesetšestogodišnjeg rada izvan Srbije/Jugoslavije sa stotinama raznih ljudi moje neartikulisano i nepromišljeno mišljenje - ta strast ka pomaganju i gostoprimstvu tih ljudi je tu negde, stvarno iskrena i neobuzdana, kako probije na površinu, i često je tu negde pri površini. I naglašena je u poređenju sa mnogim ljudima iz drugih delova sveta, iako ne svim.

Jedino što je još teže odgurati pod površinu strast za jeftinom tučom i palamuđenjem, višim pametovanjem i višim neiskrenim moralisanjem, razbijanjem, ne zato što su ljudi neiskreni nego iskrenost zahteva vreme koje često ne može da se priušti pošto bi zabava mogla da proleti mimo nas.

Nisam ja ništa bolji, ja sam deo „tima", pričam o sebi kao što pričam o drugima, i dok je „upasti" u kolektivni kvalitet na pravi način ne pretežak potez otvorenih ili vezanih očiju, ponekad je fenomen kako nam ni sve otvorene oči ne pomažu mnogo da u kvantitativno more jedinstava i suprotnosti oko nas izbegnemo skakanje na stomak.

 Ps: Fotku maznuo od Snežane MM.

Dok je ovo neuvezano i nezaokruženo "peckanje"  onih što su odrasli u gradu iz iracionalne obesti, a ja sam, u stvari, ostao u gradu zato što ih volim.