Постоје тако неки „окидачи" који из прошлости истерају на светло дана неке слике, деценијама закопане негде ту, можда у другом плану, што наравно никако не значи да су те слике ишчезле из мог досадашњег живота, него чине његов саставни и неодвојиви део.
Пре тридесетак година полагао сам на Филолошком факултету у Београду испит који се тада, у доба постојања државне и језичке заједнице некадашње СФРЈ, називао Историја српскохрватског књижевног језика.
Током мог излагања у одговору на прва два питања и током већег дела излагања одговора на треће питање, професор је задовољно климао главом у знак повлађивања и охрабривања за даље, пропративши повремено моју причу са понеким Одлично! Тако је! и слично.
У једном тренутку, одговарајући на то треће питање у којем сам се често позивао на књигу Меше Селимовића „За и против Вука" (било је нешто у вези са Вуковом реформом ћирилице), рекао сам да се с правом може поставити питање какви су заправо били стварни интереси Јернеја Копитара, званичног цензора хабсбуршког двора за словенске књиге штампане у империји, у подржавању Вука Караџића и његовог рада на реформи језика, али да на то питање вероватно нећемо никада ни моћи да одговоримо јер доказа за било какву тврдњу о добронамерности или злонамерности Копитара немамо, а не верујем ни да ћемо било какве доказе за тако нешто икада и имати.
У том тренутку професоров задовољан израз лица и климоглав од прве моје реченице на том испиту који су ми обећавали још једну десетку у мом индексу, на крају испита нагло се променио. Чело се набрало и обрве саставиле у суздржаној љутњи. Наглим покретом зграби професор оловку и мој индекс са катедре, рече само једно кратко: Хвала, колега, довољно је!
И уписа ми оцену.
Збунила ме је та нагла промена расположења професора, изашао сам из учионице и тек тада отворио индекс да погледам оцену. Деветка.
Ни данас не знам шта је био тачан разлог те 1987. године који је професору нагло променио расположење. Претпостављам, само претпостављам, да је до тога дошло због онога што сам на испиту рекао у оквиру одговора на то треће питање пред њим и још десетак студената који су чекали свој ред за полагање, те да разлог нису били евентуални гасови у професоровом стомаку због пасуља са коленицом донесеног из оближње кафане тог дана за ручак у Међународни славистички центар (МСЦ) на факултету или, не дај боже, одложено кумулативно дејство некаквог словенског Д-мола изазваног лошом домаћом брљом донесеном из завичаја која се свакодневно точила у том лингвистичком храму при Филолошком факултету у Београду.
Без обзира шта тај мој професор мислио онда и шта мисли данас о томе што сам ја рекао на испиту у оквиру одговора на треће питање и без обзира да ли се професорово мишљење можда и променило током ове три деценије, ипак мислим да је његова љутња и необразлагање оцене ниже од очекиване најпре било мотивисано тзв. историјским контекстом саме ситуације коју сам препричао и онога што сам ја у тој ситуацији рекао пред њим и још десетак студената који чекају свој ред за полагање испита.
Подсетићу још једном, ради се о 1987. години.
А ово је из 2017. године. Од пре неких месец и по дана...