Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.
У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.
Рече ми један клинац, шести разред, пре пар недеља у школи:
„Наставниче, запратило ме је њих 320!"
При томе сав срећан, као да је добио петицу из српског. Ма какви српског! Из матиша!
Његов другар поред њега каже:
„Их, чудна ми чуда! Ја имам 700 пратилаца!"
Ја се уплашио:
„Ко вас то, децо, прати? Да јавимо родитељима? Да позовемо полицију одмах? Можда су, бре, неки педофили!"
„Ма не, наставниче! Пратиоци на инстаграму! Имамо пратиоце на инстаграму! Не знате ви то, то је сада модерно!"
Ух добро је, помислим. Деца нису у опасности. Барем не у непосредној опасности.
Мало ми је лакнуло. Мада, признајем, не много...
А да сам старомодан, то ја знам одавно. Не мора то да ми каже неки шврћа од 12 година.
Сећам се оно једаред када сам, због потреба неке обуке за наставнике под називом „Блог, инстаграм и фејсбук у настави", морао да се региструјем на фејсбуку.
(Моја баба је тако говорила за себе и за деду препричавајући ми како су се њих двоје венчали 1925: И онда смо се, сине, регистровали у цркву. ).
Како сам се ја само запањио када сам по отварању профила на фејсбуку (Регистрацији... К'о у цркву, што рече баба.) угледао оно:
Hi, Aleksandar! (У номинативу, јбт!)
Реци нам како се осећаш сада? Шта радиш?
У трену ухватих себе како урлам у монитор:
„А шта то тебе боли тит-тит-тит!!! М'рш у тит-тит-тит!!!"
Иначе, нисам баш неки виолентан тип. Овакав речник сам користио у младости само када бих на улици налетео на неку тешку будалу која би ми се окачила, па нисам никако могао да избегнем физички сукоб иако сам се из петних жила трудио бројећи до 10, мислећи на Бодисатву и примењујући остале методе које су ми тадашња већ увелико увенула деца цвећа на београдским улицама саветовала да треба да примењујем у таквим ситуацијама. После тога, с годинама, такве ситуације су се проређивале, па сам заиста све ређе и ређе изговарао те реченице после којих би обавезно уследила туча (чиме се нисам ни тада поносио нити се данас поносим, да се разумемо). Ваљда је сада и ова моја седа коса код тих будала на улицама ипак учинила своје, почели су да ме остављају на миру.
Хвала драгом богу, све чешће сам другима неприметан Заправо, постајем све неприметнији свима сем самом себи... Ипак и старење има неких својих предности.
Чувши ме, а истовремено познајући ме још откако су настали Време и Простор, жена дотрчава до мене:
„Шта ти је, Дебели? С ким се то свађаш? Коме си то тит-тит-тит кеву?"
„Ма свађам се с овим сокоћалом! Управо сам отерао Марка Цукерберга у три лепе материне! Замисли, молим те, фејсбук ме пита шта радим тренутно и како се осећам! Е, па да ми је тај хоризонтални умрежени површинскиклизајући шећерко под руком, маму му његову, ојадио бих га од батина!"
„Ако си му тит-тит-тит кеву," каже Она, „и ја бих му исто рекла!"
Елем, једва сам сачекао да се тај семинар за наставнике заврши, па да колабирам свој налог на фејсбуку.
Дакле, не да колаборирам, него да га колабирам (каже у упутству colapse). Волео бих и да ми је и тај Цукерберг био при руци, па да и њега, онако пиргавог са осмехом к'о клозетска шоља, успут колабирам.
Елем, онда вам је јасно зашто сам после тог разговора пре неки дан са тим клинцима шестацима што су „запраћени" (разишли смо се ја њих гледајући као да су распамећени, а они мене као да сам напаћен) на инстаграму, размишљао на путу кући:
Добро је што мене нико никада и нигде није „запратио". Заиста бих се осећао некако нелагодно...
Било би ми врло непријатно да ме неко све време посматра како водим љубав са женом, једем, спавам, кажем самом себи сваки пут када до тог веселог догађаја дође „збогом дупе, одо' ја на уста" и обратно ако је хепенинг у бекстејџу у супротном смеру, док перем длакаву буљу док се туширам, чачкам нос па котрљам куглице међу прстима са уживањем, затим исто тако и да неко све време чита о чему размишљам, да зна шта читам и пишем за своју душу, како се осећам у сваком трену свог живота, куда путујем и сличне ствари...
Хепи енд:
„Творац расположења Пропланак постављен покрај његовог кревета упутио је кроз његово тело, руковођен аутоматом за буђење, један ведри таласић електрицитета..."
Срећом, ето...
Одох коначно и ја на распуст (и на море), а нека се својим пратиоцима баве сви они који су „запраћени" и, из мог угла гледано, прилично распамећени па нека их онда то будно Око свугде прати. То је њихов лични избор у овом Нашем Добу све бројнијих и шареноликијих избора, а са све мање слобода.
Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И миришу хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали -
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.
Негде на неком пустом острву... Без других људи... Уз сјај сунца и плаветнило мора и неба... Испод неке разгранате лозе...
Мир... Свуда је подне...
У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жећи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...
Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало -
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."
С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.
Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене -
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.
Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.