Ako је ваше, што га тражите

Име аутора због његове сигурности нисам смела да објавим, јер су услови у којима живе изузетно тешки и по његову породицу и по њега њега опасни за живот.

Ромска заједница на Косову и Метохији је доживела тешко страдање у ратним сукобима а посебно након 1999. године и потписивања Кумановског споразума када око 35 хиљада Рома напушта покрајину. Готово у потпуности нестају њихова велика насеља у Гњилану, Приштини, Пећи, Косовској Митровици. 

Роми у Косовској Митровици су из јужног дела пресељени на јаловину рудника Трепче где су деценијама живели изложени штетним утицајима олова. Извештаји лекара су говорили да не постоје инструменти који могу измерити олово у крви ромске деце која су тамо живела. После дуго времена тај камп је расељен. 

Роми из Гњилана из насеља Абдула Прешева, нпр. већином су избегли у Северну Македонију огроман број њих су са Косова али им Косово не даје лични број јер немају податке о њима, тако да не могу да добију ни македонска документа. Они могу да докажу порекло на Косову од њих се тражи да лично дођу. Тако би изгубили избеглички статус. Коме припадају деца рођена у браковима родитеља који немају документа. Недавно је један младић умро у Скопљу, није имао здравствено осигурање, није могао да га добије јер није имао лична документа. 

Питање отетих, несталих Рома, Ашкалија, Египћана и правда за њих изгледа потпуно заборављено.

Многобројни инциденти у односу са полицијом, са институцијама, фактички се и не бележе. Трпљење је постало део културе и за ову заједницу. 

У врло сличном положају су и заједнице Ашкалија и Египћана који су сродни Ромима. Читаво једно насеље Ашкалија које се налазило у Вучитрну је уништено 17. марта 2004. и та заједница се никада није опоравила, у њој готово да нико није имао да се стара сем неких ретких међународних извештаја. 

Ови људи су све урадили да постану део заједнице и да се интегришу у сваки систем. Појединачни случајеви административних решења из ових заједница у косовском систему су најчешће формалне природе. Функционери, које поставља Приштина на различитим местима најчешће нису успели да ураде готово ништа за своје заједнице, нити је њихово постављење допринело минимално бољем животу, безбедности, едукацији и осећају слободе. Обавеза свих нас је да драматично упозоравамо на положај ових заједница укључујући и катастрофалан положај горанске заједнице која је фактички десеткована и у изузетно тешком положају без могућности да своје традиционалне делатности обавља у градовима где је њихова имовина најчешће узурпирана. 

Довољно је погледати неке извештаје са седница скупштине општине Драгаш на Гори (по косовском систему) да би се видела катастрофална институционална дискриминација и положаја горанаца.