Sećate se lekcija iz istorije o lomovima koji su pratili uplive mašina u svakodnevni život tokom Prve industrijske revolucije. Nešto se slično izgleda dešava i danas vezano za sve veći broj poslova koje veštačka inteligencija (VI) počinje da preuzima, ili će tek dobiti na značaju drastičnim usavršavanjima koja VI-u sigurno tek slede. Do te mere da mnogi, slično mašinama u 19. veku, VI-u pripisuju atribute koji su svojstveni isključivo ljudima, o tome da je doživljavaju bilo kao dobru, ili čak kao zlu.

Povratak rege korijenju, ili što bi anglosaksonci  rekli - Back to the roots (reggae)...

Promjena zvuka, i to drastiĆna. Iz e-legije u ditiramb. Malo sam se zaigrao s ritmovima, pa mi traka iskliznula u house vajb. Tako da ovo ispade neki house reggae (nisam ni znao da taj podžanr egzistira među nama, mada je bilo za očekivat da  danas sve  već postoji,   smućkano i izmješano)..

Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.