(листајући ми  дневник г. 2014)

                      - треба писати живот,а не литературу , Mr. Henry Miller

теренац,подоста се дружим ,сусрећајућ' разнолике ликове ,уочавајући оно што их повезује,а то је недорек тема избором бременитих,вазда спремних на дијалог без краја и конца ,још ако је сусрет уприличен у некој кафани стичеш утисак да гласовна галама сличи просторији пуној диптера и хемидиптера (намамљених чкиљавошћу сијалице с'плафона од коју десетину свећа усраном од мува) чијој зуки наликује.

Борба, борба... 

Дојадила тема? Коме јесте – не мора њом да се бави.

Ајмо на мрежу, па на основну линију, па лоб, па на мрежу...

Ко је највише мечева при вођству противника од 0:1 или 0:2 у сетовима преокренуо у своју корист? 

Погодићемо.

Хоће ли (из перспективе петка) играти на АО? Хоће. 

           писати,уистину,није ли то стално бити на почетку (Р. Константиновић)

полако спознајем да блог приче требам сажимати и чувати се старачког мемоарског причања нашироко ,уствари, уклапати се у динамику тренутног живљења држећи се обриса који могу бити исто тако мамљиви као и јасне ствари, јер мала је разлика између мутног и изоштреног, обраћајући пажњу да у тој тематском замешатељству не залутамо у принцип чудних петљи који је био полазно основиште чувене Геделове теореме некомплетности, тог грандиозног логичког светионика модерне мисли ,те залутамо у оно што нам она поручује (ово је крајња банализација) - да има присета до којих можемо доћи, али их не можемо и доказати, па стога враћање у прошлост захтева и нови поглед на њу ,а у ово данашње мучно време ,тај чин претставља прави ужитак.