Iznenadićeš se kada ti kažem, ali, ma koliko to čudno zvučalo, odgovor na tvoje pitanje je mnogo komplikovaniji nego što bi to moglo da se očekuje.
               Vidim, smeškaš se sumnjičavo.Ne veruješ?
               U redu je, nisam ni očekivala da hoćeš. Zaista zvuči neverovatno, ali kada krenem sa objašnjavanjem, uverićeš se i sama da nisam ni malo preterivala.
               Dakle, da ne dužim...
               Prvo uzmeš šerpu, ali ne bilo koju. Jedina koja te sigurno neće izneveriti je ona koju od milošte zovemo Gospojina ili Dancina. U nju je utkana nekakva čarolija, pazi šta ti kažem. Ne znam kako, ali je stvorena za sve: idealna za kuvanje filova za kolače, savršena da se u njoj mikserom usitni krompir za pire, neprevaziđena u bilo kojoj kulinarskoj akciji koju poželiš da preduzmeš, a i jedina je koja je, gotovo bez posledica, preživela uprkos činjenici da je bila zaboravljena na usijanoj ringli.
               U nju uspeš ulja, ali onako, baš štedljivo, tek da se jedva ovlaš prekrije dno. Zatim uključiš malu električnu ringlu na najjjače. Nikako, ali nikako plin. A i sa njom moraš jako pažljivo. Od kada je stara pregorela i zamenjena ovom, dešavaju se prilično zbunjujuće stvari. Trebalo bi da je ekspresna, ali se zagreva sporo i ima nekakve neuhvatljive nedoslednosti u održavanju temperature, tako da je treba stalno nadgledati.
               Staviš šerpu na ringlu da se ulje dooobro zagreje. Pri tome imaš na umu da ne bi trebala da zaboraviš da si to uradila. Sećaš li se kako je tvoj brat onomad umalo spalio kuhinju jer se, umesto kraj šporeta, zadesio u svojoj sobi gde je svojoj gošći puštao muziku i tu se malo zaneo, pa je samo zahvaljujući sopstvenoj prisebnosti izbegao katastrofu većih razmera?
               Kada je ulje zagrejano, ubaciš kukuruz, onako, da dobro prekrije dno. Ako je sve u redu, trebalo bi da istog trenutka zrna iz žute promene boju u staklasto belu. Ako se to ne dogodi, nije strašno, samo će proces da traje nešto duže. I ni-po-što ne zaboravi da odmah staviš poklopac. Videla si šta se dgodilo kada sam onomad propustila tu sitnu pojedinost. Da, bilo je zabavno i baš si se slatko smejala, ali smo kokice kasnije nalazile na najneverovatnijim mestima.
               Kad smo več kod kukuruza, ranije se on nije kupovao spakovan u kesice, već se nabavljao od rođaka koji su imali bašte ili se kupovao na pijaci, u malim klipovima sa zrnima najrazličitijih boja. I u većini slučajeva su ta zrna ( najživlje se sećam ljubičastih i bordo, a bilo je i klipova nekako šarenih - malo žuto-belih, malo gotovo crnih ) imala male, oštre bodlje na vrhovima, pa su se odvajala od klipa pletaćom iglom ili nekim sličnim alatom, inače su prsti gadno stradavali.
               A prva mašina za pravljenje kokica je stigla u moju varoš kada sam već bila u srednjoj školi. Kočoperila se na najprometnijem mestu, nasred korzoa, tik do netom otvorene Robne kuće. Koja je to neverovatna pogodnost bila da možeš da okrećeš beskrajne krugove grickajući pufnaste bele pahuljice!
               Tako smo jednom moja tada najbolja drugarica i ja rešile da šetamo po letnjoj kiši. Onako, bez kišobrana, sasim nonšalantno i opušteno, smejući se trunčicu previše glasno i namerno razvlačeći i onako spore korake. Naravno, kupile smo i kokice. Kese u kojima su bile, naši osmesi,one same, sve se rasplinjavalo i razlivalo, sasvim natopljeno i mokro, momci sa Majmunskog ostrva koji su se zaklonili pod svodove Doma kulture su nas gledali čudno i nešto se došaptavali i podgurkivali, a nama je bilo neverovatno lepo.
               I da. Nekako u to vreme se pojavilo i jedan instrumental koji se zvao Kokice i vrteo se neprestano na svim radio stanicama. Ja sam tada bila kao nešto silno zaljubljena u jednog plavokosog tršavka te sam, srećna što su nam se ruke srele, pisala kilometre neke romantične poezije čiji je on bio epicentar i kombinujući te dve činjenice ( popularnu melodiju i njegovo svekoliko prisustvo u mojoj svakodnevnici ), iznedrila ovu sladunjavu minijaturu:

                         Kažeš, Kokice voliš
                         Gle, evo, baš ih slušam
                         I hoću da pokušam
                         Da volim ih i ja

               Uuuuh, baš sam zabrazdila. Gde sam ono stala?
               Dakle, šerpu smo poklopile i iz nje počinju da se čuju brze mnogostruke eksplozije. Tada smanjiš vatru za jedan stepen i osluškuješ. Kada se pucketanje proredi i postane sasvim sporadično i pojedinačno, skloniš šerpu sa ringle. Pri tome nikako ne smeš da zaboraviš da joj drške uhvatiš dobro presavijenom krpom da se ne bi opekla.
               U redu, u redu, znam da se ne kopčaš na leđima, ali, za svaki slučaj...

               Isključiš ringlu, naravno, kokice prespeš u neku dovoljno veliku posudu, posoliš ih štedljivo - lako je po potrebi dosoliti, izabereš neki onako blago šećerlemast film ( ako čitava akcija nije sprovedena za uz pivo dok traje ona igra u kojoj se neki jure između dva gola ), smestiš se udobno i uživaš...
               Je l' ti jasno ili da ponovim? Upravo sam se setila još par nekih zgodnih pričica...