-Добро сељачино, из ког си села?
-Ја сам из Крагујевца, поносно одговара ђак.
-А из ког ти је села отац сељачино једна, поново га пита професор
-И он је из Крагујевца, још поносније и одважније одговара ученик и све мисли да се ослободио изненадне невоље и да је победио у овом, ничим изазваном, кратком вербалном рату који је против њега покренуо гимназијски педагог који важи за ауторитета и гледа се са страхопоштовањем.
-А из ког ти је села деда будало једна сељачка, већ повишеним гласом пита, не само ,,едукатор” већ и васпитач небројених генерација будућих академаца и најобразованијих људи нације.
-Па…деда ми је из Грбица одговара срамежљиво и сада већ уздрманог самопоуздања мучени дебитант најстарије српске Гимназије испод Саве и Дунава, схватајући да је упао у замку и намерно, да бар мало сачува част, избегава бар да каже да ли је деда из Грбица горњих или доњих.
-Ето видиш да си сељачина, сељаку један, задовољно поентира испитивач, мрш, мрш…
Био једном један професор социологије или марксизма, по потреби, не знате га сви, Миољуб Игњатовић – Јумба, за кога је везана горе наведена анегдота.И није се она одиграла пре рата, како називамо време ,, пре четреспрве”, него половином осамдесетих двадесетог века, а којој је нетражено присуствовао и писац ових редова.
Али није све тако црно и лоше том приликом – иако би данашњи млади читалац, слуђен никад виђеном пропагандом и манипулацијом свешћу у виду уздизања дечјих права на ниво идеологије, могао да помисли и да се згади над тадашњим школством – било у тој васпитно-образовној минијатури вечито мрзовољног професора који се, узгред, увек и на сваком месту хвалио својим пореклом.
Не из Крагујевца, него из Забојнице.
Том кратком лекцијом је требало младим људима показати да је на крају свих крајева корен увек у земљи, да је порекло увек из неког села и да се коренима и порекла не треба стидети. Треба гордо и поносно истицати одакле смо, ако треба и свађати се зарад одбране постојбине све водећи се оном старом добром Мирослављевом ,,метар мога села – Америка цела”.
Што би се данас оном отрцаном фразом рекло : паметнима нам је било доста!
Дакле, ризикујући да будем сам против многих, с’лева и с’десна, оних који се сељачког порекла грозе и оних којима је бити калдрмаш опсесија и једина сврха постојања, сам себи сам дао за право да и једне и друге прикажем какви јесу.
Оне ,, фенси” малограђане којима се из дрона види добро познати прази лук како вири и оне малосељане који никакав квалитет својствен грађанству не поседују осим вечите приче ,,ја сам овде четврто, пето…стото колено, бре.”
Само кратка дигресија – иако сам првобитно хтео о ,,калдрмашима”, махом и претежно локалним патриотама, током писања ми се отворило ово о проевропским мрзитељима свега што су били и што им се десило пре доласка у већи град и стварања ,,новог имена”, нових навика и, уопше узев, једног сасвим новог имиџа.
Крагујевац…Не знам за друге градове, али знам ја нас као злу пару. Ми имамо и градско залеђе као вечни резервоар придошлица, оних којима је деда придошлица и оних који су или једно или друго, али су и треће – они што су отишли у неки велеград, неку другу земљу и тамо убијали у себи прво и/или друго.Напокон, схватио сам да се све то слива у једно исто али и то да им се никад јавно не каже.
Љуте се.
А смешни су у својој насушној потреби да убију сопствени идентитет чак и кад мисле да својим чаршијанством исти чувају. Убијају га јер убијају ,,грбичанца” у себи сталним понављањем и убеђеношћу да су ту ,,неколико колена”. И они други су смешни кад се не појављују на скуповима старих другара, кад се ником живом ,,доле” не јављају, кад деци кажу да се не сећају с ким су седели у клупи или ко им је олакшавао детињство, ма шта то значило.
Срамота их.
А јадни су са тим комплексима више вредности, са ламентирањем у Балкану или Старој Србији над зледухом судбином која им донесе Косоваре, Босанце, ове из Хрватске који, ето, ,,могу да заврше било шта у граду, а ми… кад смо сјебани од удбе , комуниста и мафије, све то ове избеглице, јебем им…”Па приче како те дошљак зове икс пута док му не завршиш посао, а нас је срамота да позовемо два пута, ,,наш” нема право да заборави, он мора после првог нашег позива да нам учини иначе ,,не кошта ни пола оне ствари ладне воде”.
Постоји и занимање – калдрмаш. Тај не зна ништа да ради, ако и зна он неће да ради, он је ексклузивван, изабран од Бога, он је просто дете асфалта и не постављај му никаква питања. Зна за неколико фамилијарних кућа које су биле у неком веома блиском селу – врло близу града, то не треба ни сумњати и то пре бар двеста година – његови су из тих кућа извозили у Америку још за вакта Краља Милана. То што сад нема ни да реновира купатило, то је последица породичног антикомунизма и непристајања на понашање оних који нису као они. Сваки труд новопридошлих да се снађу и успеју, омаловажавају најстрашнијим увредама и погрдама. Обожавају виц кад избеглица каже да може да заврши сваки посао у општини, само треба да му покажу где је зграда општине, при томе не схватајући колико је ограничен таквим ставом и како се тиме теши што је неуспешан.
Они који су отишли и глуме велике фаце по великом граду, такође, углавном, живе бедне животе које, по правилу, не показују никоме и осуђени су на илузију да им завидимо ми који смо остали у својој учмалости. Слушао сам људе који су говорили како не иду кући да се не открије да нису успели у том далеком свету због кога су оставили бивше љубави, родитеље, пријатеље. Они лажу о својој прошлости, детињство не постоји, биографије су опране у варикини да нема било каквог трага, јер у новом граду су Катрин из Дижона, она из Ђорђеве песме која више није иста него нека друга. Тамо се не зна за њихове надимке, за епохалне глупости својствене одрастању и беже од сваког ко је потенцијални сведок а самим тим рушитељ нове слике о њима.
Испразно, ако ме питате.
Шта остаје онима у средини?
Остаје сазнање о једнима и другима, остаје повремено виђање у Балкану и Старој Србији, рад на себи без самосажаљења и кукање на све и сваког, учење потомства да је неки евентуални неуспех у белом свету сасвим нормална ствар и да их, ако све пропадне, чека зелена трава дома њиховог и неколико коренчића на локалном гробљу.
И понека прича о мудрим људима као што је то био Миољуб Игњатовић из Забојнице, професор овдашњи.