- Svaka ustaljenost u životnom koloseku udobna je jer ne zahteva hrabrost. (Dr B.Nestorović)

- уме тако, како старим, да ме засврби ууву па кад заглавим кажипрст у шкољку му да прочачкам и смирим угођај ја к'о да продрмам мозга присет ,казивао ми је, има томе , неког Биде Аломеровића (сарађивали по србијанским теренима, ја га задужио са пар прц познанстава) брат отСтрине (Стрица не памти изболи га неки вилама због пар у металу жутог новца, па искрварио начисто) , докон пензионер, 

                        - nas ništa više ne smije sablažnjavi ( Г.I.Mandić)
што'с ТЕ се јеб'ле, за неповеровати је, па ћу пробати, наравно уз мало креативне слободе, да Вам препричам. а лако ми ние било ....верујте.

ГОСТ Аутор Г-дин ...nikvet pn

Од уласка у село до ветеринарске амбуланте у низу кућа једна је била очигледно сиромашнија. Око ње није било ограде ни економских објеката, тек једна рушевна шупа до потока. Ту је живео Пирга Циганин са женом Милевом и ситном децом. Једини у селу. 

(по дневничкој прибелешки с'краја 21. века)
 - привлаче ме прекомбиновани текстови кроз које је могуће бесконачно лутати
тек кад наслутим траг жижка за срећну потрагу амалгамације сличних прозно-поетичких покушаја  одважим се да гвирнем у нагомиланост садржаја мозговног ми дрангуларијума те ненасумце исчачкам их те преточим у састав умишљен за приказ блогочитаоцима који се ,кад узоће, приме на то ...... (к'о мушкатле) ,

- боље не знати шта будућност врља (стих хит народњака вок.уметнице Дрољане)

.......jедно јаје пиргаве морке које је са Мадагаскара свако јутро доносила служба dhl летилицама на смисаони погон и вакумом га качила на прозор стопедесеткубне сутеренске гарсоњере, а што је била је довољна количина дневне хране ,онако попола, за моју супругу и мене, наравно преливена течном салатом од мангопапаје из Судана и парчетом раженог тоста озраченом магнезијумом са тек тек % паскала да порумени с'једне стране да би му се друга могла натопити поменутим салатом .бивало је то редовно..... али у 2 ујутро. пред спавање пак, сингапурска ротквица гајена у пластеницима на Арктику, зарад јебемлига незнам зашто, обезбеђивала је двосатну ерекцију ми посве довољну да лепо успавам свастикину куму случајно у посету забасалој.

Dva su dana u godini kada smo skloni da sebi i drugima dajemo čvrsta obećanja kako ćemo se promeniti i početi sve iznova; kako ćemo ubuduće biti mudriji, bolji, praktičniji i sve što dosad nismo bili, a trebalo je. Jedan od tih dana je onaj prvi u kalendarskoj godini, a drugi ovaj, prvi dan proleća, kome smo širom otvorili svoja vrata i srca.

 

Poštovani čitaoci bloga, ova priča će biti zaključana za komentare. S razlogom. Sve moje priče su lični doživljaji ili doživljaji bliskih mi ljudi, s malo preterivanjai da bi bile zanimljivije.  Cilj im je da podele iskustvo, zabave ili zamisle čitaoce. Ne treba mi ni uputstvo za život, ni naknadna pamet. Eto, neka ih ovde, možda neko u njima prepozna i ponešto dobro.

One prve noći su me prebacili na krevet kao džak. Došla sestra, uključila infuziju, prekrila me nekim ogromnim plavim čaršafom i otišla. Ležim na leđima, pokušavam

Da ste me pre samo nekoliko godina upitali šta mislim o muškatlama, slatko bih se nasmejao, možda čak i nehotično podsmešljivo. Simpatično, ali… nekako “seljačko” cveće, odgovorio bih tada, jer sam to zaista i mislio. Mada, kad sada razmislim, taj utisak nije bio moj, već stereotip preuzet iz sredine u kojoj sam odrastao. U Šumadiji se znalo, a i danas se zna, koje je cveće “gospodsko”,