Вечерас сам чуо део говора народне посланице Демократске странке на ванредном заседању (распуштене) Народне скупштине, која је с приметним афектом рекла (две тачке у реду за ову прилику означавају кратке драмске паузе, којима претходе наглашавања речи): „Како је било могуће .. да народни посланик Драган Томић .. буде .. у притвору.. и..један .. минут? Како је било могуће да неко боље од председника Народне скупштине, од Административног одбора и од Народне скупштине у целини зна .. шта се сме, а шта се не сме са народним послаником?"
Осим што смо ових дана сазнали за ваљда трећег финансијско-политички проблематичног Драгана Томића, по ко зна који пут поставило се и питање оправданости институције посланичког имунитета, нарочито у овој земљи и у данашње време. (На страну, за сада, легализам посланице и њене странке и чињеница да су формално свакако у праву, мада не знамо да ли се распуштени посланик Томић позвао на имунитет или није edit: сазнајемо да се јесте позивао; такође, на страну и могућа темпираност хапшења као врхунски доказ правоверности водеће странке.)
Зашто би, заиста, народни посланици били „свете краве" које могу да своје нелегалне работе крију иза свог посланичког статуса и посланичког имунитета? Који је то у ствари легитимитет народних посланика које бирају партије а не грађани директно, поименце? Како обезбедити да они који законе доносе те исте законе поштују? Да ли су заправо свака функција, па и било који посао који народни посланик обавља у сукобу интереса док посланику тече мандат? (Забрана било какве делатности сем посланичке била би идеална потпора имунитету посланика, зар не?)
У текстовима чије ћу линкове дати, помиње се као образложење имунитета заштита поделе власти, ауторитета Скупштине итд. Поделу власти свакако треба сачувати, али ауторитет Скупштине треба да чува пре свега она сама, тј. посланици. Сведоци смо већ предуго сасвим супротне праксе, па испада да је од свих идеала остала само форма поретка и илузија ваљаности државног устројства, чега би ваљало бити свестан бар на још једну годишњицу доношења првог српског устава.
Пошто сам правнички лаик (што би рекли, нисам правно лице :D), ево линкова на текстове са ставовима компетентних од пре две и по, односно две године:
2. Устав штити посланике од затворских казни (Блиц, 04. 12. 2011)
Додатак (хвала ivana23):