Од данас по подне одбацујем неколико концепата овог текста. Коначно, одустајем од покушаја сваке анализе, жалопојке за пропуштеним тренуцима и годинама, елаборирања констатације огорчења због свих пристајања запослених у медијима (углавном више не признајем реч „новинар")... остајем (бар у овом тексту) само при првој реакцији - бесу због најогољеније инструментализације и мобинга (бићу захвалан за сугестију за бољу реч) запослених на Студију Б, бар у најави, ако се у међувремену од монструозне идеје није одустало (а немам такву информацију).
Елем, некој паметној главици је пало на памет, каже мој извор, да у понедељак изведе запослене Студија Б да „бране" своју кућу од демонстраната који ће тражити враћање неких укинутих емисија. Уплашени (сада најдиректније) за судбину својих радних места, запослени можда неће одбити. Нису одбијали много шта свих ових година, не могу да им и то сада оћутим, али волео бих да смогну снаге да бар ову злоупотребу себе самих одбију.
Што се мене тиче, то не би био никакав отпор ни све бахатијој власти, ни заблуделом „менаџменту", то би једино могло бити подсећање да ипак постоји црта испод које се не иде. Само је питање да ли ће ипак (опет) победити колективни страх за индивудуалне егзистенције или колективна свест о колективној снази (извин'те због патетике). Ако је још негде ово процурело у јавност, наде можда и има. Ја покушавам да дам свој допринос.
Чекајући даљи ток, да се забавимо и идентификујемо које су све паралеле с крајем прошлог века актуелне. Нпр. „Не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије"... а ево га и мали контрамитинг у најави. Шта је следеће?